ПОЧЕТАК РАДА ОБАВЕШТАЈНОГ ОДЕЉЕЊА 06.05.1920.

Непосредно пред прелазак на мирнодопско стање, када је остатак Штаба Врховне команде требало да постане Главни ђенералстаб Војске Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, издата је 10. априла 1920.године Уредба о Главном ђенералатабу и ђенералштабној струци (Службени војни лист бр. 24/1920).  

Главни ђенералштаб имао је четири одељења:

  • Оперативно,
  • Обавештајно,
  • Саобраћајно
  • Историјско и Географски институт.

Обавештајно одељење обављало је  следеће послове:


  • израда студија страних држава и војски и прикупља податаке о томе;
  • одржавање везе са страним војним изасланицима и мисијама
  • организација рада на сузбијању непријатељских радњи у намери прикупљања података о нашој војсци и земљи (чл.7. Уредбе).
Обавештајно одељење Главног ђенералштаба Војске Краљевине Југославије развијало се функционално и структурално а увек је обав­љало две основне фунције: војнообавештајну и контраобавештајну и истицало неопходност интензивирања психолошко-пропагандне. Број секција и одсека повећавао се  тако да је 1940. године прерасло у Другу дирекцију Главног ђенералштаба са два обавештајна одељења и више обавештајних центара. Рад му  је био претежно успешан и објективно је извештавао војни и државни врх земље о бројним активностима унутрашњих и спољних непријатеља.
Пред Други светски рат Обавештајно одељење се дели на Први и Други одсек од којих се један бавио обавештајним а други контраобавештајним радом.
Начелник Обавештајног одсека Оперативног одељења Главног ђенералштаба а касније Врховне команде био је 1913. године био је пуковник Драгутин Димитријевић Апис. Њега је на том месту у време солунског процеса 1917. заменио пуковник Данило Калафатовић који ће касније постати армијски генерал.

Војни изасланици Краљевине СХС

По завршетку Првог светског рата Војска Краљевине СХС је имала своје делегате Врховне команде код савезничких врховних команди, за које се може рећи да су претходници војних изасланика ( виши официри за  генералштабне послове обично чина пуковника).
При амбасадама Краљевине СХС, преласком из ратног у мирнодопско стање (10. априла 1920.г.) у иностранству су постављени војни изасланици а  били су органи Министарства Војске и морнарице.
Од 1922.г. војни изасланици су били претпотчињени Обавештајном одељењу ГШ, односно начелнику Главног ђенералштаба док су по дисциплинској одговорности  и даље одговарали Министру Војске и морнарице.
Од 1929.г. војни изасланици се у потпуности потчињавају обавештајном одељењу Главног ђенералштаба.

Начела  југословенске обавештајне службе су била:

  • концентрација обавештајне службе: офанзивне и дефанзивне.(од 1937. године оне су се  на терену раздвојиле, али су у врху и даље биле концентрисане у обавештајном одељењу Генералштаба)
  • истрајност и стрпљивост у раду,
  • тајност, као један од најбитнијих услова рада,
  • трајна веза и непрекидност обавештавања, повезаност свих органа са којима се сарађује, нарочито са полицијом у дефанзивној обавештајној служби,
  • непосредност обавештавања,
  • сталност особља и
  • штедња и правилна расподела кредита.

ЗАДАЦИ

Офанзивна обавештајна служба имала је задатак да прикупља војно-политичке податке суседних земаља, да води евиденцију о војној сили и ратном потенцијалу уопште, прати њихову штампу, публикације и др, и да води пропаганду за Југославију у иностраству путем штампе, брошуре итд.
Офанзивна обавештајна служба делила се на:

  • даље обавештавање –оперативни подаци суседних земаља, и
  • блиско обавештавање – у граничној зони.
Дефанзивна обавештајна служба имала је задатак да прати и обавештава о свим приликама и догађајима у земљи, нарочито од заначаја за војску, спречавање рада страним агентима и онемогућавање «деструктивним» и «антидржавним» елементима у војсци. Дефанзивна обавештајна служба се ослањала на војне и полицијске органе.

Организација

Главни генаралшаб југословенске војске пролази фазе развоја и организационе форме а самим тим и обавештајни орган и организација саме обавештајне службе у војсци.
Обавештајно одељење је било у саставу Главног генералштаба као врховни обавештајни форум. Оно се звало: Одељење, Биро, Секција или Дирекција, у разним фазама свога развоја. 
1939. године је извршена реорганизација и створене су три дирекције од којих је прва обухватала Оперативно и Обавештајно одељење. 
Обавештајно одељење је остало са своја четири одсека (за стране војске, за догађаје у земљи, за праћење стране штампе и одсек за шифру, фотографију и хемију), и секција за везу са страним војним изасланицима.
Према последњој уредби од 1. марта 1940. године издвојена је Друга дирекција као обавештајна, са два одељења по следећим:

Обавештајна дирекција:

  • I одељење (за офанзивну обавештајну службу), делило се на одсеке – према државама у којима је обављана обавештајна служба.
  • II одељење (за дефанзивну обавештајну службу)
  • Одсек за унутрашњу службу
  • Одсек за шифру, картотеку и криптографију
  • Одсек за фотографију и хемију и
  • «М» - одсек (или ТС) – одсек за тајну службу.
Из огромне преписке Другог одељења види се да су овом одељењу достављали своје извештаје и податке за: Председништво владе, Министарство спољних и унутрашњих послова и вањске морнарице, Генералштаб, Прво обавештајно одељење, Команда утврђивања и све армијске комаде. Обавештајно одељење имало је своје поверенике по земљи и иностранству с којима је непосредно руководило, али су поред њих слати у извесне обавештајне мисије и поједини обавештајни официри. Они су се у таквим случајевима пресвлачили у цивилна одела и путовали у повереној мисији по земљама у иностранству.

Специјална служба

Од четири одсека Другог одељења најважнији је био одсек за тајну службу који је називан «М» одсек, или одсек «ТС». Овај одсек је оформљен 1937. године као извршни орган обавештајног одељења за вршење тајне теренске службе – шпијунаже и контрашпијунаже. (Треба имати у виду да сви официри Обавештајног одељења нису имали увида у рад овог одсека, нити приступ у исти. Он није као остали одсеци, био званичног карактера и није био предвиђен «Упутством за обавештајну службу».)
Шеф одсека за тајну службу је руководио теренским органима, обавештајним центрима и својим личним агентима. Од њега се тражило да има високе моралне квалитете и изванредне особине, али је трабло да му се увек и свуда излази у сусрет и помаже у раду.
«М» одсек се разликовао по задацима од Другог одељења као целине, премда је он био четврти одсек тог одељења. Он је руководио  и координирао радом обавештајних центара. Његови су задаци били, теренска војно – офанзивна служба у страним државама и контрашпијунажа у земљи. Контрашпијунажа се обављала пре свега праћењем истакнутих личности из јавног и политичког живота и неких војних личности, агената «М» одсека. «М» одсек је пратио и рад и кретање страних војних изасланика, нарочито непријатељских земаља.

Картотека

Картотека обавештајног одељења делила се на општу и посебну. У општој картотеци били су поређани картони који су омогућавали да се лако пронађе лице у посебној Картотеци и спречавали да једно лице буде два пута уписано. Посебна картотека се делила на државе, а ове су имале групе: политичка лица, сумљива лица, официри, војни бегунци, визе, кријумчари, кордоопреступници итд. Картони југословенских држављана имали су групе: сумњиви ради шпијунаже, војни бегунци, емигранти, радићевци, комунисти, павелићевци и македонски националисти. У картотеци је било око 100.000 картона. 

Верзија за штампу

 

A+ A-

Претрага

Последње вести

Важнији линкови

Пратите нас