Приликом проучавања стања и активности војнообавештајне службе, као и свих облика и фаза њене трансформације у току НОР-а и од 1945. до 1985. године, полазило се од чињенице да је она интегранални део система безбедности СФРЈ, а истовремено и елеменат командо-штабног система на свим степенима командовања у ЈНА, али с посебном организацијом и сопственим методима рада, који одређују њено место и улогу у оружаним снагама.
Развој и делатност војнообавештајне службе у НОР-у проучавани су кроз процес њеног институисања у регионалним и општејугословенским оквирима. Анализе тога процеса евидентно показују заостајање тог процеса за општим токовима устанка и развојем оружаних снага. Појединачни примери благовременије и сврсисходније организације обавештајне службе у појединим покрајинама само донекле релативизирају изнету оцену, јер се до конципирања општејугословенске синтезе чекало до краја друге устаничке године. Основни разлог кашњења у доношењу одлуке о организацији и раду војнообавештајне службе је у чињеници да у самом Врховном штабу НОВ и ПОЈ није била искристалисана концепција о организацији, задацима и методу рада те службе. Такав однос према војнообавештајној служби сузио је могућности утемељене »Упутом за организацију обавештајне службе«, од 27. новембра 1942. године, за организацију територијалне и оперативне компоненте службе и необјашњиво дуго одгодио формирање извиђачких јединица.
Заостајање у развоју војнообавештајне службе, као штабне функције, имало је за последицу непотпуно сагледавање и неадекватне процене одређених ситуација, што је отежавало доношење правилних одлука и решења, и изазивало повећање губитака борачког састава и неуспехе у одређеним акцијама.
Полазећи од поставки наведеног упутства Врховног штаба НОВ и ПОЈ, главни штабови и команде корпуса повезали су обавештајну делатност у организацијски »затворену конструкцију«, док на нивоу Врховног штаба, то, није учињено до половине 1944. године. Стабилност и ефикасност целом систему одговарајуће покрајине давала је територијална компонента војнообавештајне службе. То драгоцено искуство било је, скоро потпуно запостављено све до половине 70-их година. Територијалној компоненти (сектору) није поклањана ни минимална пажња. Ни правилна и савремена концепција организације и развоја територијалног сектора војнообавештајне службе, ни њено озваничење кроз постојећу законску регулативу нису, из разноразних разлога, омогућили да тај сектор у довољној мери заживи. Није створена јединствена основа за организацију и деловање територијалне обавештајне службе на целој територији СФРЈ.
Отворена контрареволуција на Косову и повећана улога ЈНА у заштити и одбрани уставног поретка у земљи актуелизирали су искуства из организације и рада војнообавештајне службе у Срему у НОР-у (период 1942-1944), када је примењен принцип тројне поделе. Наиме, обавештајна служба оперативних јединица имала је обе компоненте: оперативну - са функцијом прикупљања и оцене података о непријатељу за потребе штаба, и планско усмеравање цело-купне обавештајне делатности, и територијалну - са сопственим сарадничким везама и стационарним извиђачко-осматрачким системом на територији, од оперативног интереса за одговарајућу војну јединицу, повезаним курирским и сигналним везама. Упоредо са тако конципираном обавештајном службом у оперативним јединицама, постојала је и позадинска обавештајна служба - организована од војно-територијалних команди, са одговарајућом структуром органа и организација неопходних за обезбеђење и обавештавање.
Послератни развој војнообавештајне службе био је условљен војно-политичком ситуацијом у свету и међународним положајем Југославије, развојем и потребама оружаних снага и нашим материјално-техничким и другим могућностима.
Војно-политичка ситуација у свету и стратегијски положај Југославије били су у целом послератном периоду, почев од 1945. па до 1985. године, и даље, сложени и тешки. Једино у прве три послератне године опсаност по интегритет и суверенитет Југославије, изражена претњом употребом војне силе, долазила је само са Запада. Објективне анализе, међутим, говоре да су интегритет и суверенитет земље, у то време, били угрожени и са Истока - не претњом употребом оружаних снага, него другим, политичким и војним средствима. Окружење изворима опасности по интегритет и суверенитет земље, са диференцираним, а често и истовременим притисцима и са Запада и са Истока - постало је, нека врста, непроменљивог правила.
Стварање и изградња политичких савеза и војних блокова давало је притисцима на Југославију и опасностима по њен интегритет и суверенитет, карактер својеобразне константе, чије би ма и најмање пренебрегавање могло имати фаталне последице. Територијалне претензије према нашој земљи и историјски оптерећен однос са неким суседним земљама допуњавали су тај обруч претњи и притисака на нашу земљу.
Стална потенцијална опасност, усмерена са више страна, од већег броја евентуалних непријатеља и кроз више видова могуће агресије, постављала је пред обавештајну службу ГШ ЈНА тешке и одговорне задатке. Да би те задатке успешно извршила, служба је морала да преоријентише своју усмереност и да мења тежиште у раду, што се временски подударало са усвојеним периодима у њеном развоју. Из тих и других разлога, служба је често била реорганизована. Те су реорганизације, у неким случајевима, биле условљене променама у обиму и карактеру задатака а у другим - реорганизацијом оружаних снага и потребом прилагођавања новонасталој ситуацији у конкретним приликама.
Ради успешног извршења задатака, војнообавештајна служба је системат-ски пратила и изучавала општу војно-политичку ситуацију, војну политику и стратегију суперсила и припадајућих војних блокова, те њихов однос према СФРЈ. На бази тога, Друга управа ГШ ЈНА је процењивала степен угрожености Југославије, и намере и могућности потенцијалног агресора. Те процене су служиле као основа за дефинисање и усвајање ратне доктрине и за израду војних ратних планова. Оне су имале евидентан утицај и на формулисање и усвајање одређених ставова у спољној политици СФРЈ. У већини случајева те су процене биле реалне и одражавале су стварни степен опасности по безбедност СФРЈ.
На основу Одлуке Министра одбране о организацијско- мобилизацијским променама од 14.09.2004. године расформирана је Обавештајна управа ГШ, а од њених припадника формиране су :
а) Војнообавештајна агенција (ВОА) која је постављена као посебна организацијска јединица у обавештајно-безбедносном сектору Министарства одбране и непосредно је била потчињена начелнику ОБС. ВОА је преузела највећи део задатака и надлежности од Обавештајне управе,
б) Управа за обавештајно-извиђачке послове и електронска дејства Генералштаба која представља организацијску целину Генералштаба и која је надлежна за рад извиђачких јединица, јединица извиђачке авијације и јединица за електронско извиђање и противелектронска дејства.
Организацијско-мобилизацијским променама од 23. марта 2006.године расформиран је ОБС МО и ВОА је непосредно потчињена министру одбране као посебна организацијска целина Министарства одбране и тако функционише и данас.
У организацију Војнообавештајне агенције уграђени су нови елементи у складу са актуелним безбедносним окружењем, пре свега изазовима ризицима и претњама који су дефинисани и угрожавају безбедност на глобалном плану и у региону, са посебном пажњом на праћењу носилаца асиметричних претњи у ближем и даљем окружењу у циљу превентивног деловања.
У овим променама ВОА је плански уобличена у савремену обавештајну службу и при изради организације и систематизације радних места коришћена су искуства страних обавештајних служби, као и сагледавање сопствених потреба и могућности.
Верзија за штампу